‘Od sride do sride’ zove se kolumna koju upravo čitate, a nazvala sam je tako zato što ni sama nisam znala hoće li se to odnositi na svaku sridu ili pak svaku drugu. Odluka je pala da će se objavljivati svaku drugu, a naslov je ionako univerzalan. Ako ćemo ovo uzeti u obzir.
Srida nam, ako ćemo o danima u tjednu, dođe kao jedna vrsta utjehe. Da je najgore prošlo, a najbolje skoro dolazi. Volim okolišati. Znam, to mi je mana. Neki to kod mene vole, neki malo manje, ali radim na tome da što prije počnem prelaziti na stvar. Znači, sve što sam htjela reći jest da se, na kraju, srida ispostavila kao najgori dan za kolumnu jer, osim što ni onda nitko moju kolumnu ne čita, ispostavilo se da baš taj dan nemam inispiracije, a normalno da ‘od sride do sride’ čekam- zadnji tren. A nije baš lako pisati kad imate rokove.
S tim će se, pretpostavljam složiti svi pisci, novinari, pjesnici, studenti i ostali koji nešto pišu. Pisati, s naglaskom na kreativno i da je zanimljivo širokom spektru potencijalnih čitatelja nije nimalo lako kad imate unaprijed predviđen dan i sat određene objave. Inspiracija me ne ‘hvata’ toliko često, a obično me ‘dohvati’ od sride do sride. Ali, ne ove sride kad mi izlazi kolumna, nego baš uvijek one kad ne izlazi. Murphy, vjerojatno.
I tako ja prošle sride, kada mi ne izlazi kolumna napisala na Fejsbuk status jer mi je, kako se kaže, tako došlo, ne misleći da će to itko posebno doživjeti. Jer znam ja nekad i pretjerati s reakcijama na određene situacije. Objavim ja status, odem s Fejsa nešto korisno i radit (znate kako to već s društvenim mrežama ide), vratim se za pola sata (dugo sam i izdržala) kad ono mnoštvo lajkova i komentara na status, a ja…Ja razočarana. Da se razumijemo, super mi je to šta se ljudima neko moje razmišljanje sviđa i što su se pronašli, ali prvo što sam pomislila je bilo: Pa ti stvarno nisi normalna. Trebala si taj super kul status čuvati za kolumnu! Do iduće sride nećeš sigurno imati inspiracije.
I naravno da je jutro jutros svanulo, a moja glava – prazna ploča. Ipak ću onda podijeliti svoja razmišljanja iz statusa. Zašto ne podijeliti s čitateljima koji mi nisu frendovi na Fejsbuku, a sigurno će imati nešto za dodati ili reći na ovu temu. Složiti se, a možda i ne složiti. Sve prihvaćam.
Da zaključim, priča ide ovako: Cili sam život živila u Ražinama i ovo namjerno ne pišem književno. Dakle, mi tamo u Ražinama(izgovara se bez slova ‘i’) imamo običaj pozdravljat ljude na ulici i oni nas tako zauzvrat. Mater nas je sviju naučila da je to pristojno. A kad su nas matere to naučile, e, onda smo mogli učit govorit ostale riči, hodat, ne nosit pelene i ostalo.
Pozdravit triba svakoga koga sretneš. Bija ti poznat ili nepoznat. U donjim il gornjim Ražinama. Nema veze šta vas dili pruga. Ona vas ne dili nego spaja. Susjed ti je pak ko član uže obitelji. Jel nisi pozdravija susjeda? Moš se pokrit ušima.
Ali, mi ražinska dica se nismo tribali nikad pokrivat ušima. Mi smo pozdravljali di god smo stigli, a to će moji Ražinci i potvrdit. Bilo je uvik baba i didova koji bi nam dobacili ‘Čiji si ti?’, ‘Ko ti je čača i mater?’, ‘Di ti ono mater i čača radi?’, ‘Aaaa ti si od pokojnog Marka od njegove sestre i brata njenog rodica od unuke’ i tako svačega da ne pretjerujem, pa bismo nekad i požalili šta smo morali pozdravit i odgovorit na još stotinu pitanja, ALI…Mi smo i dalje uredno pozdravljali i govorili ‘dobar dan’. Jer smo odgojena dica. Jer je to lipo i normalno. Jer to nekom, na kraju krajeva, može ulipšati dan. Aj baš ako prođete Ražinama, mahnite nekom ili trubnite iz auta. Garantiram da će vas pozdravit rukom iako vas ne zna. A da to napravite u gradu?
Dalje. Nama Ražincima su se svi u školi redovito rugali da smo vaki i naki, uglavnom se koristila riječ ‘seljaci’. Znam da ljudima s normalnim razmišljanjem ne moram isticati negativna i pozitivna značenja riječi ‘seljak’, ali ovoje uglavnom bilo negativne konotacije.
Da zaključim, danas živim u centru grada. Prošlu sridu pozdravila sam ženu u susjedstvu sa ‘dobar dan’ , a ona…Ona raširila oči, pogledala me kao da sam pala s marsa i…I naravno, meni nije uzvratila ništa. Ne znam što joj je u tom trenutku prošlo glavom. I ne krivim ženu. Možda je inače izrazito pristojna, ali je mislila da sam je zamijenila s nekim. Možda je izrazito pristojna, ali se dogodilo da se malo zbunila jer me ne poznaje. Možda je fino odgojena, ali ne u Ražinama. Tko će ga više znati. Ali nije ni važno.
Znam zato što se meni dogodilo u tom trenutku: Stala sam prvo u čudu, a onda sam se sjetila da više ne živim u Ražinama, nego u gradu. Tu se ljudi ne pozdravljaju. Susjeda gledaš ko u NLO.
A tko je čovik, čovik je. I u Ražinama. I u gradu.
