Istinita priča
‘Koliko sam puta samo ležala na mokrom podu kupaonice sklupčana, braneći se od njegovih napada dok je on vrištao: ‘Prestani plakati kao beba. Ti si luda. Nitko te ne bi trpio kao ja!’
Koliko puta sam se smirivala brojeći svoje udisaje, vraćajući se u stvarnost tijekom napada panike izazvane njegovim vrištanjem na mene? Ali nikad me nije udario.
Ne mogu više nabrojati momente, sate, dane i mjesece koje sam provela u kupatilu crvenih, otečenih očiju smirujući svoj strah izazvan njegovim deranjem, galamom i psovanjem.
A on je bio samo na metar od mene, mirno spavao dok sam ja iznova i iznova sebi postavljala pitanja:Kako sam postala ova žena? Kako mi se moglo dogoditi ovo? Kako sam to sebi dopustila? Kako? Kako? Kako?
Koliko puta sam se pogledala u ogledalo i nisam mogla da se prepoznam? Koliko mržnje može podnijeti jedna slomljena žena? Ali nikad me nije udario.
Koliko puta sam nakon napada dopuzala u krevet i zaspala mrtvim snom, probudila bih se s njegovim rukama oko mene i njegovim dahom na uhu:
‘Ja nisam bio ovakav. Ti si mi to napravila! Ti me izluđuješ! Toliko te volim da se gubim!, govorio mi je … Ali nikad me nije udario.
Koliko puta sam samo naišla na tragove njegove prevare? Šutila i smješkala se svaki put kada bi me njegova rodbina pitala je li to moj ruž kojim je uprljana njegova košulja … Ali nikad me nije udario.
Ne znam više koliko puta sam prešutjela njegovo izbivanje od kuće pod izgovorom da je s klijentom, a onda bih dočekala jutro u kući sama jer je on prenoćio negdje tamo … Svaki dan je bio mučenje. Čist sadizam.
Koliko puta sam samo čula njegove uvrede na temu mojih prijatelja, mog fakulteta, načina života? Nikad mu nisam bila dovoljno lijepa ni dobra.
Uništio mi je samopoštovanje, ali nikad, nikad me nije udario.
Rekla sam sebi, ako prijeđe tu jednu granicu odlazim. Ali nije. Nikad me nije udario. A da jest otišla bih. Ovako sam ostajala i trpjela … Čekala …
Međutim on je znao. Valjda me volio dovoljno da me ne udari, ali svoju ljubomoru nije mogao kontrolirati …
Tako je došao i taj dan da sam otišla. Nisam više čekala, jednostavno sam otišla.
Mislim da tada nije ništa ni rekao, da nije bilo uvrede, jednostavno je došlo vrijeme mog odlaska … I tada sam žalila. Ne za njim, nego za osobom s kojom bih sjedila i gledala film, za osobom s kojom bih šetala, za partnerom …
Sada iz dana u dan učim što znači ljubav, pažnja, samopoštovanje … Sjetim se nekih lijepih momenata koje smo imali u vezi, ali tada kažem sebi da nasilje nije znak ljubavi … Da čovjek koji voli nikad ne bi napravio tako nešto voljenoj ženi.
I koliko god sam nesretna sada što sam toliko pogriješila u životu jer sam za partnera izabrala nasilnika, što sam izgubila ljubav svog života u njegovom nasilničkom ponašanju, ja sam sada sretna …
Nakon toliko godina, kada prođem pored ogledala sada vidim svoj odraz, a ne odraz neke druge žene!’, priča je objavljena na portalu atma.hr
