PIŠE: ŠALTERAŠ
– Šalteraš, ‘oš ti s nama u Ankaru, u Tursku – pita me je trener uglednog kickboxing kluba Dalmatino iz Šibenika, Damir Lambaša. Ja sam inače Šalteraš i tako me zovu jer radim po šalterima, a s njima treniram, onako, rekreacijski, više im služim ka maskota. Ali svi me znaju pod ovim nadimkom pa neka tako i ostane.
A kako mene ne triba puno molit kad je đita u pitanju, složim s isti momenat kako ću ić, samo sam pita šta ćemo tamo i ko će to platit.
– ‘Enti neću dva, ti ka da treniraš za brokera burze Slovenije, a ne vještine dalekog istoka, samo ti je materija u pitanju, šta je bitno ko će platit, ide Nives Radić osvojit europsko prvenstvo po peti put, jel ti to dosta? – reka mi je trener ka da je to nešto najnormalnije u životu.
Malo sam bija zatečen kad su mi rekli da idemo busom jer je recesija i jer savez nema novaca za avion, te da nas čeka zajedničko druženje u vožnji od 34 sata – u jednom pravcu!
Pomislija sam da je to možda i bolje, bar ću viditi krajolik, ipak ćemo mi prolazit kroz 3-4 države. Na kraju krajeva popričati ću i družiti se sa najboljim kickboksačima u Hrvatskoj, a to nije mala stvar.
SKUPINA VISOKOG RIZIKA
Polazak je bija u nedilju, 28.10. u 13 sati sa Zagrebačkog velesajma. Za samo nekoliko sati našli smo se na granici sa Srbijom. Njihova policija je odma procijenila kako smo mi skupina velikog rizika i kako će nam dati policijsku pratnju pod rotacijskim svitlima i to kroz cilu Srbiju. I tako je i bilo, nema šta, momci od riči, neka se vidi kad prolazi kickboxing reprezentacija, sve momci i cure, jaki i opasni, a nisam ni ja za bacit. A i ko se može još pohvalit da ga je baš kroz cilu Srbiju pratila policija pod rotacijom. Čak su nas čekali dok smo večeravali doli negdi ispod Niša i to u kafani ‘Stop – Ćale magistrale’, ‘enti, koje ime, pa smo svi malo umrli od smija. Lagano večerica, meso, ništa ekstra okusa, sa zvučnika dreči Đoka Balašević, nema, ka u neka stara vrimena kad sam ja bija jako mali. Ostavili su nas na srpsko-bugarskoj granici. E, tamo smo morali lipo svi van iz autobusa i s putovnicama u red, jedan po jedan. I tako je i red, ipak je Bugarska jedna od zemalja Europske unije, a ni to nije mala stvar. Kad su nas lipo provjerili nastavili smo put. I onda smo imali šta i vidit, kroz cilu Hrvatsku i Srbiju stalno smo se vozili autoputom, a u Bugarskoj ga nema ni milimetra, same grabe, konji i magarci, prava slika i prilika razvijene Europe. Pita sam trenera Damira Lambašu da kako ovo, pa Hrvatska je pet puta lipša i urednija (barem za vidit), nego ovi ćumez. Nives se samo smijuljila i ništa nije rekla, a trener je reka neka umuknem i neka ga pustim da se koncentrira za borbe, a ne da ga zajebajen sa svojim političkim stavovima o EU.
Gledam borce hrvatske reprezentacije kako razmišljaju, dok se autobus sporo trucka po Bugarskoj nazovicesti, ka magistrali. ‘Enti led, kako lutaju svojim mislima, kako tonu u neki svoj svijet, jer ipak oni ne idu sad bacit na muru, pa ako izgubu platiš kil-kil ipo i riješija si problem. To su ponajbolji predstavnici Hrvatske u kickboxingu, izuzetno teškom sportu, a idu u borbe za titulu europskog prvaka, idu branit boje Hrvatske i to doslovno krvlju i znojem. Bogami, velika lirika u ovoj rečenici, ali nikad točnija.
Pogledam na sat i truckamo se već 15-ak sati, a turske granice se još nismo dočepali.
Kad smo je se napokon uvatili, opet nas Bugari postrojavaju, jer valjda sad napuštamo njihovu zemlju i moram se naučit šta je to šengenska granica jer ćemo i mi Hrvati sad napokon uć u nju, mislim EU, di su Bugari starosjedioci, samo ih još malo, da prostite zajebaje taj autoput.
S Turcima na granici nije bilo nekih problema, odma smo nastavili dalje. I taman kad očekuješ da je završila Europska unija (Bugarska) i da nećeš više ništa vidit šta je razvijeno, Turska otvara skroz drugi pogled. Od bugarsko-turske granice priko Istambula do Ankare u središnjem dijelu Turske, autoput u najmanje tri trake, a negdi i u četiri, pet, šest, sav osvijetljen u ciloj dužini, putovanje prava milina. Znam, neki će me sad pitat da koji mi je, šta sam se uvatija autoputova i po tome mirim razvijenost, ali neka oni koji to misle lipo svoju guzicu udrvenu na 34 sata u jednom smjeru, pa bi ih ja pita.
Na odredište, u veliku dvoranu Arena u Ankari, stigli smo 29. u 20 sati i pravac na vaganje. Svi se natjecatelji moraju izvagat i nesmu imati niti grama više od kategorije u kojoj nastupaju. Naša Niveska je imala 69,35 kg, dakle u miru točna za svoju kategoriju, do 70 kg. Nije sad baš najpristojnije da se dami prikažuju kili u sportskom putopisu, al’ nek se zna da smo točni i da predsjednik našeg kluba, Darko Mikulandra, ima bit ponosan na ovu švicarsku preciznost, jerbo je on čovik koji voli i cijeni preciznost i točnost.
U utorak, 30.10., iza doručka napravili smo jedan đir Ankarom. Malo smo obišli grad, gledali šta ima za kupit (za nas ništa jer nemamo novaca), al, ono, red je pogledat.
Trener se malko zagleda u ‘pederuše’ (to su one torbice šta muški nosaju oko struka i nemaju nikakve veze s njegovim seksualnim opredjeljenjem), al mu je sekundarno savjetovano da u nas u Šibeniku na pijaci ima i boljih i lipših.
Pa ako u nas ima boljih, neću valjda Turcima davat pare – reka je trener, ka da je i mislija nešto kupit. Nives je gledala izloge dok joj je Damir stalno trubija o tome šta triba radit u ringu.
Iza razgledavanja grada, oko podne-ure, trening, i to prilično žestok, budući da smo dva dana bili na putu. Iza toga sauna, pa bazen, nema šta, smještaj je bija na nivou.
Za ručak kebap, kaže trener da ćemo isti meso, Nives sva sritna, onda popodnevni odmor i na otvaranje europskog prvenstva u kickboxingu u Ankari u sportsku dvoranu. A, tamo šušur, 36 zemalja, priko 600 boraca, gradonačelnik Ankare drži
govor, onda predsjednik njihovog saveza, pa predsjednik svjetske federacije, folklori, demonstratori, defilei timova, luda kuća.
TURBAN, JATAGAN, BRČINE OD UVA DO UVA
U pola te predstave i zabave, trener Damir se diga i reka da je dosta ovoga šminkeraja i da se ide večerat i leć i spremit se za borbe, nismo došli feštat nego se borit.
Kada smo se vratili u hotel odma večera i sastanak reprezentacije di se saznaje kako se Nives ne bori u sridu 31-og, a kad će saznat ćemo u sridu, u 22 sata. Trener je reka da je to zbog toga šta je Nives favorit i oslobođena je pretkola, direktno u polufinale. Znamo samo da je protivnica Turkinja i nije nam to drago, jer je domaći protivnik, a ka šta svi znamo Turci su veliki domoljubi i žestoki navijači, pa nas je malo strah da to ne ostavi utisak, odnosno da publika ne izvrši pritisak na suce ako borba bude li-la. Trener Damir je našoj Niveski ukratko objasnija da su Turci odlični, ali da nikad nisu imali vrhunsku borkinju u ovoj kategoriji i da je Nives mora razbucat ka Panta pitu. Jednostavno vrlo. Al valjda on zna šta priča.
Usput se i slika s nekim Turčinom, hebate, usereš se kad ga vidiš, turban, jatagan, brč’ne od uva do uva i sve ostalo. Trener je reka da je to direktni potomak Sulejmana Veličanstvenog i da se s njim nije za rugat, a ako ne virujen neka ga iden pitat. Normalno da mi to nije palo napamet.
Četvrtak, 1.studenog, idemo na doručak ranije nego inače, negdi oko 7. Triba dobro marendat pa se vratit u sobu odspavat, a u dvorani ćemo biti oko podne. Tako je i bilo. Ostatak naše reprezentacije prolazi kako-ko, neko bolje, neko slabije, ali svima smo dali papra, niko se Bogami priko naših nije prošeta bez bajine ispod oka.
Damir nervozan, Nives sluša muziku na tribinama, a meni se kunja, valjda od vrućine u dvorani, a di i neće, borbe u isto vrime na pet ringova, testosterona i estrogena u zraku koliko oćeš, pa ja malo ubija oko. Odjedanput spiker viče: – Niveees Radiiiic, Kroejša! – ‘Enti roge, trznija se ja, evo ga, počinje. Gledam, u kutu ringa trener Damir i izbornik reprezentacije (ma, reka bi ja i ‘repke’, al mi taj izraz ide malo na jetra, pari mi se ka ostatak repa), a na ringu Nives i sudac, koji je vižitaje ima li svu potrebnu opremu, u dušmanskome kutu Turkinja, ‘ebate, ka da je Ataturk pravija, opasna, vidi se, treneri joj naoštreni, a borba za ulazak u finale.
I krenilo je, Turkinja naravski odma navalila, ali Nives je štopaje nogama i završava rukama. Odjedanput prva noga u glavu – prasssss! Pa odma druga – prassss! Turkinja ne zna di je i ko joj glavu nosi, a sva njena borbenost se rasprši ‘kao snijeg na proljetnom suncu’ (‘enti neću dva, koja poezija). Kroz cili meč Nives vodi kod svih sudaca i na kraju uvjerljivo pobjeđuje. Ja se deren priko cilih tribina: ‘Juriiiiiiiš Hrvatskaaaaaaaa, tooooooo Niiiiveeessss! – vitlan zastavom, a ona skromno pozdravi publiku, čestita Turkinji na borbenosti (a zgazila je sto posto), trener bacija koju sliku (ma, reka bi ja i ‘fotku’, al mi taj izraz ide malo na jetra, pari mi se ka neka životinja) i sve pet. Publika, svaka čast, pozdravila pobjednicu, simpatičan neki narod, lipo ne virujen da su oni vaki mogli napadat cilu Europu i držat naše krajeve pod jarmom stotine godina. U Turskoj morete slobodno pričat naškim: čarape, pekmez, paprika, kukuruz, čaj, sarma, evala.
NIJE VAŽNA VELIČINA NEGO TEHNIKA
Malo san se sad odmaka od teme, al jedno je sigurno – Nives u finalu prvenstva Europe protiv moćne Rusije! Rusi vam imaju registriranih boraca ka Hrvatska stanovnika. To će sigurno bit pravi okršaj, a i ovi svi do sada su bili. Sad mi se više i ne ide kući u Šibenik dok ne porazimo sve ove neprijatelje.
Doša je i taj dan. Finale Europskog prvenstva, a protivnici Rusi. Ulazimo u Arenu, a sa razglasa tuta forca Thunderstruck od AC/DC. Iza toga kompilacija iz filma Rocky i gotovo, navala emocija do ludila. Protivnica je isto stigla sa svojim trenerom i zauzimaju svoja mista u dvorani. Protivnički trener se našem treneru nije tija niti javit, pa tribaš se javit, onako sportski, ‘ebate led, ka da su oni šampioni a ne mi. To su oni ka veliki, pa se neće javljat nama malima, ali moj prijatelj Puzdre je reka da nije važna veličina nego tehnika. Trener reče da pogledamo kako se prkan neće ni javi, a Nives kaže kako to nije ni potriba jer će ih ona pozdraviti sad kad uđe u ring. Trener je pogleda priko oka, a ona mu oma reče kako pobjeda nije upitna, samo je pitanje oće li bit nokaut ili na bodove. Ova količina samouvjerenosti, bisa i energije, sve u jednom, malo je štrecnila i trenera Damira. Kad su krenula zagrijavanja, Nives fokusirana, ja se lipo namistija u tribine i opet čekan da spiker vikne: – Kroooeeeejša !!! I bi tako. Ulazi Nives u ring sva u crnom, a Ruskinja u crvenom. Pravo za pravo, lipe jedna i druga, i da ne zaboravimo, samo će jedna bit prvakinja Europe. Krenila prva runda. Kiša udaraca s jedne i druge strane, ali Nives uvik punat više, tako da je do kraja prve runde vodila kod svih bodovnih sudaca. Ja to lipo mogu pratit jer se sve vidi na velikom displeju u dvorani. Kreće druga runda, opet isto. Protivnica je tila malo dobit na vrimenu pa je odglumila nedozvoljen udarac. Malo se ka privijala po podu. Trener je viknija Nives da je zalipi desnom nogom u glavu čim sudac da znak za početak borbe. Sudac reče: ‘fight!’ , Nives posluša trenera i ode Ruskinja na spavanje. Dođe sebi, a trener joj itne šugaman u ring, to van je znak da se predaju. Velika Rusija se predaje Hrvatskoj i to u finalu prvenstva Europe. ‘Enti roge, nismo ih morali skroz zatuć, nego su nan se predali ! ‘Toooooooo, Hrvaaaatskaaaaa!!!!’ – urlamo mi ka manijaci sa tribina, a trener uletija u ring ka tičica kad su se Rusi predali, ali je isto lipo pozdravija onog njihovog napuvanog trenera, normalno, jer naš trener je iz Crnice, a svi viđeni građani modernog i civiliziranog društva znaju da je to bečki odgoj. Dok je Nives još salazila s ringa, dotrčala službena doktorica iz antidoping komisije do nje i tira je na doping kontrolu, kažu da će joj vadit krv i činiti ostale monade. Al neka, kad sve izvadu, ionako će nać samo krv šibensku i dušu ratničku . Nakon bučne proslave u hrvatskom taboru, uslijedila je dodjela medalja. Nives se penje na postolje, blicaju foto aparati, na zvučniku u sav itac ‘Lijepa naša’. Ko ovo nije doživija… Ponosni šta smo mi Šibenčani branili boje svoje zemlje u dalekoj Ankari i porazili protivnike i uzeli europsku titulu ukrcajemo se u bus za put doma, ali će sad nekako bit lakše izdržati nova 34 sata puta. I u povratku se svašta događalo, al zar je to bitno kraj vakih borbi i titula.
