Ja sam Matea, imam skoro 25 godina i sve mi se čini da sam ovisna o fejsbuku.
Isto kao šta roditelji od djeteta znaju napraviti nesposobnjakoviće koji ne razmišljaju vlastitom glavom jer, ne daj Bože da dobije ‘malo po guzi’ (u knjigama, naime, piše da to nije pedagoški i imat će traume do kraja života), tako je i Mark Zuckerberg iskoristio priliku da nas sve prividno poveže i na tome se lipo obogati.
Koliko god nam mnoge stvari olakšao, rastavio nas je i odvojio od onih istinskih životnih vrijednosti. Rastavio nas je od vlastitog mozga!
Pa tako danas imamo djecu koja roditelje vrijeđaju ‘ko veliki’, a kada treba nešto počistiti, onda su još mali. Ne mogu oni to. Šta bi dite opterećiva kad ti moš.
Obrati se fejsbuku. On razmišlja umjesto nas. Kužiš, ako su matere na fejsbuku napisale da su u jednoj knjizi pročitale nešto ili ako su im kupile mobitele, laptope i tablete isključivo iz sigurnosnih razloga, onda je to amen. Moš samo lajkat.
Pa tako imamo djecu koja na svoje nastavnike viču, psuju, pa ih čak i tuku jer oni to mogu, a nas tko šiša. Za sve prigovore, obrati se fejsbuku.
Nemam puno godina i iskustva, ali nešto sam ipak prošla i oni kojima ide na živce kad rečenica počne s ‘u moje vrijeme’, neka stisnu iks. Dakle…
U MOJE VRIJEME…
Djeca su se bojala nastavnika i roditelja, a sada se roditelji i nastavnici boje djece!
Kad bi mi učiteljica Nada u osnovnoj rekla da će mama na primanju saznat koliko mogu pričati na satu (ostala sam uvijek ista, šta da kažem), molila bih dragog Boga navečer da me sačuva od toga, a sada roditelji dolaze u školu da bi nastavniku zajedno sa svojom djecom ‘čitali’ bukvice.
Kompjuter sam dobila u osnovnoj školi i bio je vrh, ali s jednom velikom manom – nije bilo interneta. Znate, moja je mater uvik morala biti posebna pa je smatrala da desetogodišnjoj djevojčici to ne treba i da, osim šta ću joj ‘nabiti’ račun, samo me zaglupljuje.
Tugu i razočarenje brzo bih izliječila na ražinskim ulicama, a tamo smo igrali laštrik, kredom bi nacrtali školicu, skakali, organizirali razna pjevačka natjecanja, rolali se i tako dalje.
NOKIA 3310
Pred kraj osnovne konačno sam dobila NOKIU 3310. A šta da vam kažem, dopala me takva grozna mater pa sam ga dobila među zadnjima u ekipi jer je ona smatrala da, osim šta ću joj bezveze ‘nabit’ račun, to mi nije potrebno.
Znala sam i ‘dobit po sebi’ kad pretjeram. A šta reći. Dan-danas imam traume od toga, pitam se kako sam uopće preživjela, a uzevši u obzir da u pubertetu nisam bila bajna, pitam se šta bi tek bilo da nije bilo popularnog kajiša.
A ONDA JE DOŠAO FEJSBUK…
Došao je fejs koji danas imaju djeca u osnovnoj školi. Došli su pametni telefoni kojima su mi djeca u trećem osnovne mahali pred očima kad sam odrađivala praksu u njihovom razredu. Ja sam tada imala 22 i još ga uvijek nisam imala.
Imaju tablet jer što je dijete bez tableta, pa je tako i moj četverogodišnji sin za rođendan na poklon dobio tablet, a ja se još uvijek pitam šta bi triba s njim. Neki dan sam ga pitala da mi posudi jer je meni nešto hitno trebao, a on ga ionako ne koristi. Mislite da mi je posudio? Moš mislit. To je njegov tablet.
Do jučer sam sebe uvjeravala da nisam ovisna o fejsbuku, nego mi je on, znate, neophodan za rad i život. Istina, ali jadno. Da smo s godinama došli do toga da se jedan članak ne može napisati bez da inspiraciju nađemo na Facebooku. Da se s tolikim prijateljima ne možemo čuti i vidjeti, nego to radimo preko fejsbuka.
UPRAVO AKTIVAN
Poruke stalno stižu. Ovaj triba mene, ovoga tribam ja. I sve je važno. I sve je uvik hitno. Ne daj Bože da nekom ne odgovoriš na poruku, a on vidi da si prije sedam minuta bio aktivan, eto ti belaja.
Obavezno svaka poruka mora umisto točke imati smajlić. Ako je u pitanju poslovni upit, staviš na kraju rečenice onog normalnog koji se smije. Ako je ljubavna poruka ili prijateljica koja ti je predobra, onda obavezno onaj koji umjesto očiju ima srca, a ako je netko jako smiješan, bio poznat ili nepoznat, onda se u pravilu stavlja pet-šest onih smajlija koji se istovremeno plaču i smiju. Kad to staviš, ne moraš više ništa pisati. Sve si rekao, a uštedio si vrijeme.
SAMO DA VIDIM ŠTA IMA
Kad nemamo više opravdanja zašto toliko visimo na fejsu, onda nam uvijek ostaje sve rašireniji ‘ŠTA IMA’ sindrom.
Otvorimo fejs prije nego šta ujutro otvorimo oči.Ma samo dvi minute da vidimo ŠTA IMA od sinoć.
Čekamo da se ohlade kava ili čaj i zavirimo u fejs. Čisto onako da vidimo ŠTA IMA. Mislim, bezveze je da se čaj hladi, a mi tih pet minuta radimo nešto drugo. Ili ne daj Bože, da sjedimo u miru i razmišljamo svojom glavom.
Kad spremamo kuću i zabole nas leđa, obavezno je otvoriti fejs da vidimo ŠTA IMA samo dvi minute, a onda na kraju ispadne da je duže trajala pauza uz fejs nego to isto čišćenje.
Navečer prije spavanja, obavezno se tribamo uspavati uz fejs i vidit ŠTA IMA.
Dođemo na posao, a fejs se otvara prije vrata. Bez toga se ne može raditi, da.
Dobro, mene zanima kako se radilo prije? Evo, ne znam. Ne mogu to pojmiti. Kako se živjelo prije? Kako se razgovaralo? Kako se, na kraju krajeva, zaljubljivalo prije?
Da se razumijemo, super je fejs kad imamo mjeru, ali imamo li je?
Jučer sam cijeli dan provela bez tog zla. Kuća mi blista, u prirodi sam provela tri sata i napisala sam priču. Kemijskom. Na papiru. Jer mi je laptop na popravku. Poruke koje hitno moram pročitati još stoje u inboxu, ali čini se da su svi preživjeli. Ono što sam ja trebala hitno poslati, nisam poslala. Još sam uvijek normalna, čini se.
E, da. Zapravo sam vam samo htjela reći da sam neki dan bila u Ražinama. Curice su tamo igrale školicu koju su nacrtale kredom, a ja sam na to reagirala kao da je riječ o ukazanju. POJMA NEMAM kad sam zadnji put vidila takvo nešto!
